Svaka igra koju je izdao Remedy je bila preambiciozna u trekutku izlaska. Čak Death Rally, njihova prva igra je bila prosto fantastična i neverovatno zabavna. Sa Max Payneom su nas upoznali sa Bullet Time-om, mehaniku koju su besramno svi krali.
Kako su godine prolazile, njihovi apetiti su postajali veći, ali nekako je uvek realizacija malo kaskala. Kada je izašao prvi Alan Wake, bili su ograničeni samo tehnikalijama, mada i pored toga su preneli savršenu priču o borbi svetlosti i tame. Quantum Break je bila odlična igra, ali nekako ograničena zbog toga što je u tom trenutku izašla na najslabijoj konzoli na tržištu, Xbox One. Svoj peak su dostigli sa Control igrom pre par godina. Fantastična igra u svakom smislu, sa sablasnom pričom i dešavanjima u objektu koji reaguje na dešavanja i akcije glavne protagonistkinje. Sa izlaskom Controla, Remedy je samo potvrdio o kakvom se kvalitetnom studiju radi. Isto tako, dao nam je nadu za nastavak Alan Wake igre, jer je sa izlaskom Control naslova stvorio Remedy Connected Universe, nešto kao šta radi Marvel u filmovima. Svaka igra je povezana i sve stvaraju jednu veliku priču bez određenog završetka.
Ma koliko ostale igre bile dobre, Alan Wake je bio i ostao njihova omiljena igra kod svih igrača. Sa svakom najavom ili pojavljivanjem ljudi iz Remedya, svi su se nadali najavom nastavka ove sjajne igre. A to smo i dobili pre nekoliko godina, a do tada nije bila tajna da Remedy pokušava da vrati Alan Wake iz dubine Cauldron jezera u Bright Fallsu. Problemi sa budžetom i izdavačem su bile glavne prepreke, ali to se rešilo kada je u priču ušao Epic Games i dao Remedyu odrešene ruke po pitanju šta oni žele da naprave. A šta ljudi koji su svesni svojih mogućnosti naprave kada dobiju skoro pa neograničen budžet i podršku kakvu su oduvek želeli? Jednom rečju – remek delo. Hm ili su to dve reči?
Posle trinaest predugih godina, napokon smo dobili nastavak Alan Wake igre. Prosto je neverovatno reći to, bilo je neverovatnije igrati igru jer vremenom, ona je postala jedna od onih koji smo mislili da nikada neće izaći.
Alan Wake 2 se dešava trinaest godina nakon događaja iz prvog dela. Naš glavni protagonista Alan Wake je zarobljen u The Dark Place, ispod Cauldron jezera i pokušava da se svojim kreativnim i mračnim pisanjem izvuče iz tog mesta. Sa druge strane, dobijamo novog protagonistu, a to je FBI agent, Saga Anderson. Saga i njen partner Alex Casey se odazivaju pozivu jednog ubistva u Bright Fallsu, malom gradiću iz prvog dela. Dobili su navode da se radi o ritualnom ubistvu, i lokalna policija jednostavno nije u kapacitetu da se nosi sa takvim slučajem. Odmah na početku, Saga saznaje da se iza ubistva krije Cult of the Tree, grupa negativaca sa kojima se borio i Alan Wake u prvom delu, i na vama je da dođete do dna ove jezive misterije. Dva protagonista, dva sveta koji se prepliću na svakom koraku, stvarajući jednu od najboljih priča u igrama do sada.
Sagina avantura je prenaglašena inspiracijom Twin Peaksa, True Detective i drugih klasika sa malog ekrana. To je jasno na apsolutno svakom koraku, od početka igre i tumaranja oko Cauldron Lakea u sumraku, preko šetanja Bright Falls ulicama u potrazi za svedocima preko dana do jarko žutog sunca koje menja ceo kolorit šume, dok se šumom vraćate iz doma za brigu o starima. Pa čak i sinematici pre i posle misija između Agenta Alex Caseya i Sage Anderson neodoljivo podsećaju na cavrglanje Metju Mekonahija i Vudi Harlisona. To nije nikako loša stvar, jer sjajnim dizajnom, režiranim scenama i mističnim dešavanjima koja prožmaju Sagin deo igre, bukvalno nisam mogao da zamislim bolju režiju od ovoga šta sam dobio. Iako je ovo Alanova igra, igra naslovnog heroja, meni je više prijao Sagin deo avanture. Šetanje mračnim stazama šume gde kultisti pokušavaju da vam naprave zasedu ili pronalaženje nikada jezivijih stvari preko kutija za ručak sa porukama koji ujedno i opisuju vaš napredak kroz igru do pronalaženja nekada jezivih dečijih rima na parčetu papira koje je okruženo dečijim simboilima iscrtano kredom na betonu. Igra na svakom koraku prosto pršti od tog nekog osećaja neprijatnosti, nelagodnosti dok tumarate nepoznatim. Još kada tome dodamo sjajne zvučne efekte i muziku koja tiho krene kako se približavate neprijateljima i postaje sve jača, do tog trenutka kada panično pokušavate da pronađete kultiste nišanom jer vam igra kaže da su tu a vi ih ne vidite, sve je prosto savršeno odrađeno.
Igranje sa Sagom daje više prostora igračima, da istraže ovaj uvrnuti i mračni svet i svih okolnih lokacija Bright Fallsa. Taj prostor koji vam igra daje u istraživanju se prenosi i na borbu. Dok su okršaji dok igrate sa Alan Wakeom više smešteni u usko dizajniranim delovima, sa Sagom jednostavno imate mesta da manevršiete u prostoru, izbegavate neprijatelje i taktički se postavljate kako vi poželite. Da, Alanov deo udara više na taj survival horror momenat u skoro svakom trenutku. Uski hodnici, skučen prostor, ulice i sokaci gde nemate vremena ni da se okrenete a da vas ne zaskoči neko. Iza svakog ugla, nebitno da li ste ukletim ulicama New Yorka, uskim hodnicima krvavog hotela ili ispresecanim tunelima u metrou, nikada vas ta jeza i napetost da li će vas neko zaskočiti ili ne, neće napustiti. Tom osećaju pridodaje i prisustvo senki na ulicama, senke u kojima se nekada kriju i pravi neprijatelji, dok su nekada samo eho kultista koji bi želeli svoje mesto u alanovoj priči. Rekavši to, Alanova verzija New Yorka izgleda zadivljujuće jezivo i odvratno, ujedno i prelep. Taj osećaj lepote u toj krvavoj brutalnosti i nasilju je odrađen sa neverovatnim stilom za tako nešto. Nivo detalja na nivima je prosto nestvaran na svakom koraku. Ulice pune razbacanih novina, krvavi zidovi u hotelu, senke koje vas prate u stopu i prozivaju iz mraka. Taj trenutak da ne znate da li su senke samo tu kako bi vas plašili, prozivali iz mračnih uglova ulica i zgrada New Yorka ili jesu kultisti, čiju senku morate razbiti svetlošću ukoliko bi želeli da ih ubijete, dodaje još jedan horor sloj ovoj već dubokoj i strašnoj igri. Taj momenat recimo fali u Saginom delu, ali upravo zbog toga je njen deo „opušteniji“ ako bih uopšte mogao da se izrazim tako. Jeste definitivno opušteniji u odnosu na Alanov, ali nikako što bi rekli „walk in the park“.
Malo municije i resursa su glavna odlika prilikom prelaženja igre, nebitno da li u tim trenucima igrate sa Sagom i Alanom. Morate da planirate kada ćete koristiti određeno oružje, jer igra nasumično baca municiju i resurse. Dok sam recimo igrao sa Sagom, neprijatelji jesu bacali municiju i resurse nakon njihovog eleminisanja, ali recimo to nije bio slučaj sa Alanom. Neprijatelji ništa nisu bacali, i sve šta mi je trebalo sam morao pronaći tumaranjem nivoima. Toliko sam pričao o borbi da do sada nisam ustvari napomenuo kakva je. Borba jeste evolucija onoga šta smo imali u Alan Wake kecu, ali nadograđena. Sve se svodi na fokusiranje vaše lampe na neprijatelje i kada im razbijete senku koja ih štiti, zadajete nekoliko preciznih hitaca kako bi ih oborili. Osećaj napucavanja je neuporedivo bolji. Oba lika imaju svoju težinu dok ih kontrolišete, ali ste ipak više aginlniji nego Alan u kecu. Sam osećaj prilikom napucavanja neprijatelja je odličan, a tome pomaže i odličan damage model na neprijateljima, gde se vidi svaka rana na njima kada ih pogodite, a oni se, da kažem, realno koprcaju dok ih gađate oružjem. Čak i taj deo je ma koliko bio zadovoljavajuć iz ugla igranja, toliko nekako jeziv i neprijatan.
Sistem nadogradnje oružja se razlikuje u odnosu sa kojim protagonistom igrate. Alan će na nivoima morati da pronalazi takozvane „reči moći“ koje opisom definišu koji segment Alanovog lika će nadograditi. To mogu biti pasivni bonusi kao što je veći HP, bolja odbrana od senki, ali i aktivni koji će direktno uticati na kontrolu i jačinu oružja. Sagina oprema se nadograđuje preko framgmenata manuskripta koji ćete pronalaziti po Bright Fallsu. Pored toga, razlikovaće se i pregled na progresiju i svega šta ste sakupili u toku igranja. Saka će imati svoj Mind Palace, mesto u njenoj glavi gde će beležiti sve šta joj se dešava u toku igranja. U Mind Palaceu ćete imati i nekoliko pomagala koji će biti od krucijalnog značaja prilikom prelaska. Tu je Case Board, nešto nalik tabli praćenje slučajeva u detektivskim filmovima, gde ćete stavljati dokaze koje ste pronašli i sve povezivati stvarajući veću sliku cele ove priče. Morate da obratite pažnju na ovo i da se naviknete da što šećše koristite jer se nekada progres u igri oslanja na ono šta ćete naučiti o slučaju preko Case Boarda, nebitno da li ste vi kao igrač sami to već skontali ili ne. Tu je i Profiling, Sagina mogućnost da u svojoj glavi ispita ključne svedoke i dedukuje ko je laže a ko ne u toku njenog istraživanja.
Alan nema svoj Mind Place, ali zato ima svoju sobu, u kojoj je zarobljen, iz koje mora da izađe pisanjem svoje priče, kao i Plot Board. Na njoj se samo upisuju stvari koje se dešavaju, scene kroz koje prolazi u toku prelaska igre. Za razliku od Saginog Mind Place-a, Alanovo mesto u glavi nije toliko interaktivno kao Sagino, ali je nekada jednako ključno i bitno za prelazak određenih stvari u igri. Najfascinantnija stvar u celoj igri je prvo pronalaženja inspiracije u određenoj sceni koji Alan hoće da oživi svojim pisanjem, a onda kombinovanje inspiracije i scene tj mesta u kome se nalazi i meamorfoza tog dela nivoa u zavisnosti na to šta on promeni preko Plot Boarda. Sve u realnom vremenu što bi rekli. Ma koliko to jednostavno zvučalo, kada to radite, kada isprobavate inspiracije i dokaze na određenoj sceni kako bi stvorili, ispisali, napravili ni iz čega prolaz do sledećeg dela nivoa je prosto fenomenalan osećaj.
Alan ima još jednu mogućnost koju Saga nema, a to je manipulacija svetla. Ceo smisao keca i dvojke je to da ne dozvolimo da nas tama savlada, da ne dozvolimo da iz mraka izađu čudovišta koja će uništiti naš svet, i smisao svetla je prelepo urađen. Manipulacija njime će uništavati i stvarati određene elemente ispred Alana, dajući mu mogućnost da manipuliše tom stvarnošću u kojoj se nalazi, iliti da manipuliše fikcijom koju ispisuje dok vi prelazite ovu igru.
Delovi igre koje prelazite sa Alanom i Sagom su dovoljno drugačiji, ali sa druge strane i pored tih razlika, dosta slični kako bi imali taj osećaj da se radi o istoj igri. Nakon petog poglavlja, moćićete da promenite realnost iliti lika sa kojim igrate kako vi želite, tako da tada progresija zavisi samo od vas i lika sa kojim igrate. Naravno da svaki lik ima određeni broj poglavlja koji morate preći, ali izbor šta ćete pre završiti je isključivo na vama.
Igra od početka do kraja izgleda prelepo. Remedy je odradio neverovatan posao. Preneli su apsolutno svaki materijal u igri kao iz stvarnosti, u kombinaciji sa savršenim koloritom često ćete pomisliti da se radi o klipu sa glumcima u igri. Oni se često koriste kao pomoć naraciji u njoj, i prelaz između videa i gameplaya je totalno neprimetan u nekim trenucima. Tu ništa ne blješti niti sija, već je prikaz svega baš onako kako jeste, a to je glavni razlog zbog čega toliko obara sa nogu. U kombinaciji sa savršenim zvukom, koji je možda jedan od najboljih u igrama koje sam ikada igrao sa slušalicama, pravi savršen audio vizuelni miks i još više doprinosi toj survival horor atmosferi u njoj.
Na kraju, šta reći koju poruku poslati? Jednostavno, Alan Wake 2 je sasvim moguće najbolji naslov ove godine. Slojevito iskustvo koje ni u jednom trenutku ni najmanje razočarava, sa savršenom prezentacijom i ispoliranim gameplayem. Imao sam par bagova, ni jedno pucanje tokom prelaska na Xbox Series X platformi i od početka do kraja, pa i sada dok ovo pišem, još ne mogu da poverujem da sam ustvari igrao Alan Wake 2 svih ovih dana. Nakon prelaska sam poželeo da igram još, i prosto ne mogu da dočekam ekspanzije a i naravno, već najavljeni Control 2. A to tada, uživajte u Alanu, iznova i iznova, jer svakim sledećim igranjem ćete primetiti detalje koje ste propustili pre toga.
Ako želite biti u toku s najnovijim sadržajem, zapratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našem Discord serveru.
