Nekada davno, daleke 1992 godine, pojavio se Alone in the Dark. Prva survival horror igra sa izometrijskim izvođenjem sa fiksnom kamerom u scenama. Napravila je pravi mali boom, postala kult klasik, ali najvažnije od svega, postavila je temelje i pravila kako bi horor naslovi trebalo da izgledaju u nadolazećim godinama. Igra je imala sve, super priču, tada odličnu grafiku, divno kreirana čuvodišta kao i savršenu atmosferu. Ubrzo iz jedne igre smo dobili još dve, i nastala je sasvim solidna franšiza. Onda su godine prolazile bez nastavka, sve do PS2 ere i Alone in the Dark The New Nightmare, koji je bio solidna, ali ne igra istog kvaliteta kao iz originalne trilogije. Tu franšiza doživljava svoj pad, sa pokušajem rimejka u doba Xbox 360 i PlayStation 3 konzola kao i pokušavanja prebacivanja fokusa na online naslov pod nazivom Illumination. Godinama kasnije, THQ Nordic je najavio remake originala, sa poprilično jakom glumačkom postavom. Igra koja bi trebala da prepriča priču orignala, na moderniji i bolji način, na kojoj radi Pieces Industry. Godinama nakon najave, i malog odlaganja smo napokon dobili novu Alone in the Dark igru, ali da li ona zadovoljava apetite kako starih, tako i novih igrača? Hm iskreno, videćemo.
Priča je smeštena krajem 1920ih na jugu Amerike, oko New Orleansa. Imamo dva glavna lika, a to su Emily Hartwood koju glumi Jodie Comer i privatnog detektiv, Edwarda Carnbyja koga glumi David Harbour iz Stranger Things. Na početku ćete odmah imati opciju da izaberete sa kojim likom želite da igrate. Njihov zadatak je poprilično, makar na papiru jednostavna. Nakon što je Emily dobila anonimno pismo iz Decerto Manora, da nešto sa njenim ujakom nije okej i odlučila je da dođe I pokupi pokupi ga i vrati njegovom domu. Mada, odmah nakon dolaska, shvataju da on nije tu, bolje rečeno, da je nestao. Niko ne zna gde je, ali isto tako, niko nije ni previše zabrinut jer se to kao dešavalo ranije. Nakon ne tako prijatne dobrodošlice, Emily i Edward odlučuju da malo razledaju kuću, možda nađu tragove koje bi ih odveli do izgubljenog Jeremyja.
Tada kreće zaplet, shvatanje da u igri postoji mnogo dublji razlog zbog čega Jeremy nije u Dercetu. Pronalaze tragove okultizma, vudu magija i svega i svačega, i kako tonu sve dublje i dublje u priču, shvtaju da ne samo da se nešto paranormalno dešava, već da su tu sa razlogom. Tada glavni likovi kreću da preispitaju svoj zdrav razum, šta je ustvari stvarno šta se dešava, a šta je u njihovoj glavi. Priča se ravija poprilično dobro i stvara taj takozvani build up od početka do haosa koji nastaje pred kraj. U prve dve trećine igranje sa Emily ili Edwardom je skoro pa identično, što se tiče gameplay elemenata, ali to kreće da se razlikuje u poslednjoj trećini. Pored poslednje trećine, razlikuju se i dijalozi i interakcija ova dva lika sa svetom u kome se nalaze, od samog početka pa do kraja. Njihovo opažanje stvari, motivacije kao i unutrašnji demoni sa kojima se bore su totalno drugačiji, i upravo zbog toga, za dobijanje cele slike i svega šta se dešava, potrebno je igrati sa oba lika. Čak i te gameplay sličnosti iliti bolje rečeno, iste stvari u dobrom delu igre se mogu poprilično lako prihvatiti, shvatajući da ono šta je bitno, a to je sama priča, pruža elemente koji su dovoljno različiti da motivišu igrače da igru odigraju praktično dva puta.
Original je stavio kamen temeljac svim nadolazećim horror igrama u vidu izometrijskog izvođenja sa fiksnom kamerom u odrđeenoj sceni. Isto tako, to je bila prva igra tog tipa koja je imala dva glavna lika sa kojima ste mogli da igrate. To izvođenje i odabir likova sa sličnim ali ipak različitim pričama, je još više poularizovao Resident Evil serijal kasnije. Taj serijal je sredinom 2000ih odlučio da napravi zaokret i preseli se u izvođenje iz trećeg lica, sa pogledom preko ramena. Sada, Alone in the Dark pozajmljuje tu foru od Resident Evila, tako da u neku ruku, pravimo pun krug, od same inspiracije koja je započela trend horror survival igara, do povratka svih popularnih trendova u poslednjoj igri.
Mada, ta gameplay izvedba u ovoj igri nije tako fluidna kao u Resident Evil naslovima, pogotovo ne u poslednjim. Od početka pa do kraja se vidi da je ova igra prvenac Pieces Interactive, kako po tom tvrdom kontrolisanju likova tako i po napucavanju. Dobro je pa napucavanje nije baš forsirano u ovoj igri, jer se ona pretežno oslanja na atmosferu, muziku i neku vrstu horror elemenata, pre nekog terrora kao u Resident Evil naslovima. Naravno da postoje jump scares sa vremena na vreme, ali nisu toliko izraženi kao recimo u Callisto Protocolu ili Dead Space naslovima. Igra se zbog toga više fokusira na rešavanje slagalica, pronalaženje određenih rešenja za prepreke koje su postavljene igračima. Za sve one koji ne vole borbu, u određenim trenucima postoji i taj stealth elemenat. Nekada je jednostavno potrebno napucavati se sa neprijateljima, ali u par navrata, gde su nivoi prostraniji, poželjno je osloniti se stealth prilazu, kako zbog municije koje nemate toliko na pretek, tako i zbog boljeg ugođaja u ovakvom izvođenju gde napucavanje ume da bude neprijatno.
Kako sam i napomenuo, igra vas neće obasipati municijom u svakom trenutku, bitno je da pažljivo birate svoje bitke i oružje sa kojem ćete nastupiti. U igri ćete imati samo četiri oružja na kraju i moćićete da nosite jedno melee oružje sa sobom. Zanimljivo je da ćete recimo moći da ponesete samo 24 metkova za pištolj, deset za sačmaru, šezdeset za Tommy Gun. Igra vas jednostavno limitira sa municijom da ne bi slomila taj „survival horror“ element u njoj. Svako melee oružje ima izdržljivost, praktično je toliko jako koliko je potrebno da ubijete jednog neprijatelja njime. Dobra stvar je to što je ono razbacano po nivoima poprilično darežljivo. Pored toga, imaćete i fixne predmete, kao što su cigle, flaše i druge stvari koje će vam služiti kao throwable ka neprijateljima.
Slagalice su dosta zanimlijvo odrađene, na početku sam se iskreno oduševio kada sam se susreo sa njimam, mada kako je igra tekla, nekako su mi one delovale kao da postaju lakše. Ne koriste sve taj sistem koji naučite na početku, već kao da razvojni tim nije imao previše ideja kako ih rasporediti u skladu sa napretkom igre i težinom. U igri možete isključiti sva pomagala oko rešavanja, informacije koje vam igra baca oko predmeta koji su vam potrebni da pronađete, tako da u tom trenutku, rešavanje slagalica može biti malo komplikovanije, ali kada naučite kako igra krije rešenja, nekako ćete ubrzo biti „aha sada ovo treba tu i tu da uradim“. Za to će vam pomoći i inventory sistem u kojem će se sakupljati sve relevantno. Zanimljiva stvar je to što morate da pročitate određene dokumente kako bi shvatili rešenje zagonetki, što se meni iskreno sviđalo u toku igranja.
Nivoi su poprilično lepo odrađeni, makar koliko lepo mogu da budu u igri koja generalno nema baš sjajnu grafiku. Modeli su okej, stvari na nivoima umeju da budu baš detaljni i zanimljivi, ali sama grafika u igri izgleda kao da je naslov od pre nekoliko godina, što ne mora da bude problem, ali uporedivši sa poslednjim survival horror igrama, nekako mi je žao što nije sve izgledalo dosta bolje. Mada to se nadoknađuje sa raznolikim nivoima. Kretaćete se po podrumima, naravno dobar deo ćete provoditi u Derceto Manoru, imaćete čak i instancu koja kao da je inspirisana Indiana Jones naslovu, po močvarama, ulicama južnjačkog američkog grada sa Doom Jazz muzikom u pozadini. Celokupna atmosfera stvarno može da obori sa nogu sa vremena na vreme, bolje rečeno, u dobrom delu igre. Ima tu i tamo kada miks zvuka jednostavno nije dobar i ubija tu imersiju u naslovu, ali kao što rekoh, dešava se samo nekoliko puta.
Zanimljivo je da je na dizajnu čudovišta i neprijatelja u igri radio nekadašnji saradnik Guillerma Del Tora, Guy Davis. Iako je to bio jedan od selling pointa marketinške kampanje, jednostavno mi nije jasno zašto onda imamo samo par varijacija neprijatelja. Ceo taj talenat je nekako potraćen na bukvalno četiri do pet vrste neprijatelja. Nekako sam očekivao da ću sa svakim nivoom videti nešto drugačije, ali ja sam ustvari viđao većinom iste neprijatelje kao i u recimo prvoj trećini igre. Mada, kada stanete i zagledate, vidi se ta Guillermo Del Toro inspiracija u njihovom dizajnu. Doom Jazz odlično paše ovom naslovu kao i celokupnoj atmosferi i taj pasivni zvuk koji se proteže kroz celu igru, nebitno gde ste, ume da stvori poprilično dobar osećaj jeze dok je igrate. Muzika i zvuk u kombinaciji sa odličnom glasovnom glumom, kako glavnih protagonista tako i sporednih likova, stvarno može napraviti odličnu atmosferu koja vas verodostojno prebacuje u kasne 20te u americi. Mada modam da napomenem da David Harbour jednostavno loše zvuči kada glumi uzbuđenost ili strah. Mislim, to nisu neke velike linije, praktično zvukovi koje ispušta, ali jednostavno deluje totalno neubedljivo u trenucima.