Avatar: Frontiers of Pandora – Recenzija

Milan Radosavljević
12 minute vrijeme čitanja
8.8
Avatar: Frontiers of Pandora

Avatar filmovi od režisera James Camerona su jedna od najvećih filmskih franšiza. Možda se ne sviđaju svakome, ali već od prvog filma, Cameron je uspeo da kupi publiku neverovatno dobro osmišljenim svetom koji ljudi žele da koloniziraju, da zarobe Na’vi bića i naprave drugu planetu zemlju.

Daleke 2009 godine, izašla je prva igra koja na žalost nije canon, bolje rečeno, ne vezuje se za filmove niti se dešava u istom univerzumu. Igra je bila i više nego zanimljiva, iako je bila ograničena konzolama iz tog doba. Četrnaest godina nakon prve igre, godinu dana nakon drugog Avatar filma, stiže nam Avatar Frontiers of Pandora, igra koja nam dolazi iz Ubisofta a na kojoj je radio Massive Entertainment tim, svima poznat studio po The Division igrama.

Za razliku od prve igre, druga jeste canon, ali se dešava na zapadnoj hemisferi planete, koji za sada nije prikazan u filmovima. Igra počinje osam godina pre dešavanja u prvom delu. RDA želi da uspostavi The Ambassador Program iliti TAP, u kome će pokušati da pripadnike Na’vi istrenira kako bi oni predstavljali njihove zahteve, želje i komunicirali sa drugim Na’vi plemenima zarad dobrobita planete Pandora. Kako to obično biva, ispod toga se krije mnogo gora motivacija i nakon uvoda, igra vas seli šesnaest godina nakon početka, kada su naši Na’vi protagonisti već odrasli, i polako kreću da shvataju jednostavno ne mogu ostati u takozvanom TAP programu jer oni nisu tu dobrovoljno. Svi zarobljeni NA’vi protagonisti su članovi jednog, naizgled iskorenjenog plemena The Sarentu i bili su oteti od svojih roditelja kada su bili klinci. U igri inače, ćete sresti još par plemena, i svako od njih se razlikuje, što po oblačenju, obićajima i funkciji koju su imali na planeti Pandora. Nakon kratkog zapleta i ubrzo raspleta u uvodnoj sekvenci, vaš glavni lik biva oslobođen i prepušten istraživanju ovog fantastičnog sveta kakav je Pandora.

Iako na prvi pogled deluje kao da je ovo samo još jedan derivat Far Cry naslova, klasična igra iz Ubisoft kuhinje, posle 10+ sati se mišljenje po malo promeni, makar moje, i ne tako malo. Gameplay, iako je karakterističan za ovakav tip igre, gde idete okolo, sakupljate sirovine i recepte kako bi kraftovali bolje oružje, imali healing ajteme kod sebe, kada dođe do borbe, vidi se koliko je ustvari ceo sistem drugačiji od drugih Ubisoft igara. Kao što su neke kolege već pomenule, u tim trenucima, Avatar dosta više podseća na Crytekovu igru, bolje rečeno na Crysis serijal u trenucima kada prilazite neprijateljskoj bazi, ali za nijansu brutalnija. Iako je vaš Na’vi veći, snažniji, agilniji od običnog čoveka, iako su oni sitni u odnosu na vas, ne znači da nisu oparni neprijatelji. U svakom trenutku, ukoliko ste nepažljivi se mogu fokusirati na vas i skinuti vas. Baš tada je potrebno da iskoristite sve ono šta čine Na’vi Na’vija. Ta agilnost o kojoj sam pričao, brzina, slajd i naravno mogućnost da kod sebe nosi ogromna oružja će načiniti prednost, ali ne toliku da idete naokolo i tamanite sve kako vi želite.

- Advertisement -
Ad imageAd image

Stvar je u tome što svaki okršaj, sem onih baš bezazlenih sukoba koji se sastoje od par ratnika na nogama i vas samih, morate da osmislite kako ćete odreagovati i isplanirati vaš napad. Kada budete čistili rafinerije koje zagađuju ovaj prelep svet, nikada ali nikada to nećete uspeti ako budete išli frontalno u napad. Okej možda ako budete igrali na easy težini, ali od normal pa naviše vam je jednostavno potrebna taktika. Svaka jedinica, nebitno da li je to robot ili čovek ili neko drugo vozilo, ima svoje slabe tačke, a na vama je da ih pronađete i eksploatišete na najbolji mogući način. Lukovi iako jesu jaki i ujedno će vam biti primarno oružje, mogu da obore manje egzoskelete neprijatelja sa jednim pravovremenim i preciznim hicem. Samo jednog robota koji kontroliše vojnik možete ubiti na mnogo načina. Tu su stun granate koje će vam stvoriti priliku da skočite na robota i izvučete vojnika iz njega, uništavajući ga kompletno. Možete ih pucketati postepeno assault puškama koje budete nalazili, dok ih ne uništite, možete ubiti vojnika koji ga kontroliše i tako onesposobiti ceo robot. Možete gađati druge slabe tačke. Šta god da izaberete, potreban vam je plan doći do pozicije da to uradite i naravno, šta uraditi nakon što oborite jednog robota, jer u većim bazama ih ima najčešće dosta više. Pored toga, kada jedan vojnik digne uzbunu, svi neprijatelji u vidokrugu se fokusiraju na vas. Tada dolazimo do agilnosti i brzine Na’vija, kao i poznavanje terena koji istražujete pre toga.

Sasvim okej taktika je napasti bazu, skinuti jednog ili dva robotića, povući se u šumu dok vas ne izgube iz vida, kada se oni iskuliraju, vi možete da nastavite da skidate ostale neprijatelje. Ipak, to se sve komplikuje kasnije u igri, kada dolazite do komplikovanijih, složenijih baza, sa miksom letelica koji će uvek biti tu iznad vas i od kojih je teže pobeći. Generalno gledano, potrebno je navići se na mehaniku. Sporiji početak igre baš to forsira od vas, da naučite svet, deo bioma u kome se nalazite, sve šta ima u njemu i naravno na koje sve načine to možete iskoristiti. Kasnije, sve šta ste naučili dolazi na test u borbama, a ukoliko baš baš ne igrate sporo, ona je jako fluidna, i najbolje od svega, jako jako zadovoljavajuća. Preko opaljivanja strela, do kontrolisanja vatrenih oružja, apsolutno sve u igri je odlično odrađeno.

Sa druge strane, konstrukcija misija, kako glavnih i sporednih, može da bude mač sa dve oštrice. U igri imate dva moda kako možete uživati u njoj, i oni poprilično dosta utiču na krajnji utisak u igri. Jedan je Guided Mode, gde ćete imati waypointove, checkpointove gde treba da idete, mission markere i sve ostalo šta je već poznato svim igračima iz sličnih igara. Praktično, na vama je samo da stignete do odredišta i to je to. Drugi mod, koji je dosta bolji za svakoga ko želi da doživi igru onako kako je verovatno i osmišljeno je Exploration Mode. Nekim igračima će on biti poznat iz Ghost Recon Breakpoint igre. U njemu vam je samo opisana lokacija do koje trebate da stignete, bez markera ili bilo čega drugog. Tada je na vama da istražujete, da se prepustite avanturi i učenju cele mape i svega šta je na njoj. To je trenutak kada ćete se prosto prepustiti igri, i kada će vas svet Pandore jednostavno uvući u sebe. Primećivaćete stvari koje ne bi inače, koji su jednostavno putokazi u opisu misije, učiti o flori i fauni i apsolutno svemu šta može da bude od pomoći u daljem prelasku igre. Ovo je mod koji vas neće držati za ruku i voditi tamo gde treba, i upravo zbog toga, za neke igrače će verovatno biti malo zahtevniji, ali ukoliko želite da osetite igru kako je nameravano, exploration mode je pravi način za to.

Čak i pored toga, konstrukcija misija je standardna za ovaj tip igre, Exploration Mod dozvoljava igračima da lakše svare sve to, bolje rečeno, da jednostavan zadatak načini zanimljivijom avanturom, jer pre svega, Avatar Frontiers of Pandora jeste avantura jednog Na’vija, upoznavanje divnog sveta pandore koji nikada nije video do sada i sve šta se nalazi u njemu.

Upoznavanje sveta, u kom modu odlučite da igrate igru, je slojevito. Iako igra ima samo par bioma koji se donekle razlikuju po izgledu, Pandora ima nekoliko lica. To nije ista planeta kada je mrak, kada pada kiša i kada je tu oluja i kada je sunčan dan. Flora i fauna mogu da se drastično razlikuju od trenutka dana i vremenskih nepogoda. Neke životinje ćete videti samo noću, dok neke samo dok pada kiša. Isto važi i za biljke. Ovo ujedno znači da igra pruža drugačiji doživljaj sa svakom vremenskom nepogodom i periodu dana. I moram priznati da je ovo odlična fora da se igrači navuku da jednostavno istražuju ovaj predivni svet. Ne toliko zbog završavanja recimo glavne misije, ali više zbog toga što neke biljke i neke životinje su vam potrebne za progresiju vašeg lika, nadogradnju opreme, i one ne mogu da se pronađu samo u jednom dobu dana. Recimo neke egzotične biljke i njhovi plodovi će biti vidiljivi samo noću u toku kiše. Sve ovo daje osećaj da je Pandora živa, a time vas igra još više uvlači u ovaj svet. Svakim korakom nemate osećaj samo da su to teksture i poligoni, već da Pandora živi, diše i menja se ispred vašim očima.

U igri imate nadogradnje oružja i opreme, preko modova, a naravno možete i da napravite neko novo oruđe za borbu od sirovina. Mada zanimljivo je to što iako postoji celokupni upgrade sistem, vi možete igru preći bez ijedne nadogradnje, što je kul za sve igrače koje mrzi da se upuštaju u nešto ovako. Mada moram priznati da potraga za retkim biljkama i životinjama jeste zanimljivo, ne nalik kao u Far Cry igrama i sličnim. Pored toga moćićete da spremate hranu, nešto nalik kako to radite u poslednjim zelda igrama, što je isto skroz kul. Mada, pošto nadogradnje nisu bitne, jedino na šta morate da obratite pažnju jeste da imate dovoljno materijala kod sebe, u svakom trenutku, za pravljenje strela, mada to se sve radi „on the fly“ brzim klikom na LB i odabir strela koje želite i onda X, naravno na xbox kontroleru.

A o grafici, mislim da ne vredi ni pričati. Massive Entertainment je odradio savršen posao time što je toliko verno preneo svet Pandore iz filma u igru. Uz pomoć Snowdrop engine-a koji je debitovao sa The Division igrom pre više od sedam godina, igra izgleda prelepo u svakom pogledu. Kako danju dok sunčevi zraci probijaju krošnje svakojakih drveća i obasjavaju biljke na zemlji, tako i u mraku dok fluorescentne biljke osvetljuju apsolutno kompletnu scenu u kojoj se nalazite. Svaki trenutak u igri izgleda magično, upravo kao film.

Avatar: Frontiers of Pandora
8.8
Gameplay 8 od 10
Grafika 10 od 10
Priča 8 od 10
Audio 9 od 10
Podijeli ovaj članak:
Ostavi komentar

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *