Kao osoba kojoj se bliži četrdeseta, oduvek mi je bila želja da budem, na neki način, deo akcionih filmova iz osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka. Nešto specijalno ima u njima. Ta cheesy gluma, brutalna akcija, nebulozni dijalozi, sve što čini ove filmove magičnim iz današnje perspektive.
Bolje rečeno čak i iz perspektive klinaca koji su odrasli na njima, sve je bilo apsolutno fantastično. Danny Glover iz Smrtonosnog Oružja, Danny Trejo iz toliko filmova, Kim Besinger kao jedna od najlepših glumica ikada, Michael Madsen, Michael Rooker i naravno nezaboravni Chuck Norris, prava elita tih akcionih glumaca i glumica. Svaki film, ma koliko glup bio, je bio fantastičan.
Upravo zbog svega toga, naravno i ogromne doze nostalgije, Payday developeri su odlučili da naprave igru koja će imati sve ove glumce, u kombinaciji sa sjajnom akcijom i naizgled dobrim sistemima, čineći igru koja bi mogla da postane apsolutni hit na tržištu. Holivudski glumci su sve češći u igrama, tehnologija je dovoljno napredovala da se naprave sjajni mladi modeli svih njih, iako su sada već zagazili u šestu i sedmu deceniju života, tako da ništa nije trebalo da bude prepreka napraviti sjajni naslov. Naravno uvek je postojao taj tračak sumnje da možda, samo možda zbog tolikog truda i želje, ovo jednostavno ne bude toliko dobro kao što su svi očekivali.
Stavljena u fiktivnom gradu početkom devedesetih, Crime Boss Rockay City prati priču malog kriminalaca koji želi da ceo grad stavi pod svoje, grad koji je preplavljen kriminalom, drogom i psihopatskim likovima. Sam dizajn igre je takav da će vas ona terati da uradite nemoguće ponovo i ponovo, sve dok ne uspete, usput upoznajući sve navedene glumce iz uvoda, plus još mnogo njih, koji daju poseban šarm svemu ovome, mašta koja će jednostavno biti toliko bizarna u trenucima da ćete se pitati šta igrate kao i mehanike koje će vas više namučiti u trenucima neko zadovoljiti vaš gejmerski duh.
Crime Boss Rockay City je pucačina iz prvog lica sa roguelite elementima u svim modovima koje ima, u kampanji, multiplayeru kao i quick missions opciji. To znači da ukoliko nešto zgrešite u kampanji, recimo da morate da krenete ispočetka. A ukoliko se to desi u online okršajima, lika koga vodite više neće biti dostupan, jer će biti ubijen ili uhapšen. Dobra stvar kod kooperativnog, multiplayer i quick mission moda je to što možete praviti praktično armiju svojih sledbenika koje možete koristiti. Stvar je u tome što svaki od njih koje možete unajmiti ima određeni skillset i oružja, tako da ukoliko se naviknete na jednog, pređete dosta misija i on pogine u nekoj ili bude uhapšen, teško ćete naći nekoga sa istim oružjem i ostalim stvarima. Na početku će svi biti slični, ali kasnije kada je potrebno da potrošite više novca koje budete sakupljali u svom stešu, rizik je veći izgubiti skupe likove, ali naravno, lakše je igrati sa njima. Tako da u tom trenutku, na vama je da skontate šta vam najviše odgovara, veći rizik veća zarada, ili manji rizik ali zato teža zarada s obzirom da arsenal oružja koji „jeftini“ ili besplatni likovi imaju na početku nije toliko sjajan.
Za jednu roguelike igru, još iz prvog lica, gameplay i AI mogu da budu malo, pa brutalni. Ukoliko igrate sami, stalno ćete biti u problemu da očistite protivnike i uradite jedan silent run, a ukoliko rešite da krenete all guns blazing, problem će biti policajci i specijalci koji će se sigurno pojaviti u najkraćem mogućem roku. Balans u igri je po tom pitanju malo, pa „polomljen“ što bi rekli, jer koliko god da se trudite, na mapi jednostavno ima previše neprijatelja da bilo koju misiju odradite sami tiho, bez gomile metaka i oružja. U coopu je druga priča i upravo zbog toga deluje da je cela igra dizajnirana oko toga. Na kraju krajeva, pričamo o developerima koji stoje iza Payday naslova, tako da ne sumnjam da je osnova u planiranju ovog naslova bila upravo isključivo kooperativna igra.
Imali smo te sreće da dobijemo dva ključa od sjajnih ljudi iz 505 Games, tako da smo igru u većinskom delu igrali u kooperativnom modu. Priča u tom slučaju je skroz drugačija, jer dva igrača prave drastičnu razliku, od planiranja rute u misijama do ekzekucije svih zadataka na njoj. Koordinacija u ovom modu je jako bitna, kao i stalna komunikacija i obaveštavanja svega šta vi vidite kao i partner sa kojim igrate. Kada se naslov pogleda iz ove prespektive, sve dobija veći smisao, sve je bolje i zabavnije u tim trenucima. U tom trenutku vidite da je sasvim moguće da pređete sve misije, koje vam naravno, to dozvoljavaju, totalno tiho i bez dizanja bilo kakvog alarma. Naravno da ćete morati da očistite deo mape, načiniti neka ubistva koja ne bi trebali, ali generalno gledano, sve zarad višeg cilja zar ne? Ipak ste u ovoj igri pljačkaš koji pokušava da napravi nešto od sebe, sakupi dovoljno love za gang afterlife.
Najveći problem u ovoj igri je što ona ne komunicira da je pravljena za kooperativnu igru, mislim da, u opisu jeste da je ovo coop shooter, ali sa druge strane, nije kao da će vam igra dozvoliti da je pređete onako kako bi možda vi želeli. Zbog toga je i Story mode problematičan, jeste da je krucijalan za igru ali, ukoliko želite da se igrate sami, bolje rečeno, pređete kampanju, onda tu nastaje problem, jer se igra odmiče od onoga šta jeste. Iako je rečeno da je coop u drugom planu kod ovog naslova, nekako imam osećaj da to nije kompletna istina. Uzevši u obzir loš AI koji može jako često da bude nefer, najviše sa neprijateljima koji mogu jednsotavno da prime previše metaka dok ne padnu.
Problem je ta kriza identiteta, igra hoće da bude nešto ali ustvari je druga stvar. Propagira jedan način igranja koji praktično nije moguće ispuniti. Još pored svega toga kada uzmete roguelike komponentu kampanje, ume da bude frustrirajuće. Ako pogledamo iz ugla spektakla i napucavanja kao u holivudskim filmovima iz 80ih i 90ih, onda su odradili odličan zadatak. U trenucima jeste spektakl, uzevši u obzir gomile old school glumaca, akciju koju možete stvoriti, bolje rečeno, od koje ne možete pobeći, sve je to okej i kul i sjajno, ali onda originalna ideja igre gubi poentu.
Upravo zbog svega toga, očekivanja igre treba da budu čekirana na vreme, da znate u šta se opuštate i šta vam ona pruža. Isto tako, ukoliko nemate prijatelje koje bi da kupe igru kada i vi, morate se osloniti na random ljude iz matchmakinga i komunikaciju sa njima, koja je preporučena. Na žalost, u online modovima, ne komuniciraju baš svi. Jeste da likovi u igri obaveštavaju o dešavanjima u toku misije i da postoji dobar ping sistem, ali naravno vi nekada ne možete videti šta se dešava na drugom kraju mape gde jedan igrač čeka kod auta i pokriva dok vi pokušate da iznesete torbe pune nakita, droge ili para. Tada nastaje problem jer eto, komunikacija je obavezna, a ona ne postoji uvek sa random igračima.
Još jedna stvar koja po malo može da ubije vaše uživanje u ovom, zabavnom izmišljenom gradu devedesetih su stvari iz budućnosti koje su dostupne u njoj. Recimo, muzika je često moderna, koja jelte nije postojala tada, kao i razni dodaci za oružja, koje su odličenje današnjeg vremena, ali nekako su našla svoj put u ovoj igri koja se eto dešava pre nekih tri decenija. Ovo nije toliki problem jer se radi o igri, ali jeste ukoliko uzmete sve u obzir, toliko glumaca koje su napravili da izgledaju mlado, baš kao u nekom filmu iz 80ih ili početkom 90ih i celokupnog dizajna sveta. Stavivši sve ovo iz današnjeg vremena baš nekako buni igrače, možda još jedna kriza identiteta ovog naslova, ko će ga znati.
Crime Boss Rockay City je solidna igra, solidna dok igrate sa nekim misije koje nisu glavna kampanja. U kampanji postoji mnogo problema, najviše po pitanju dizajna misija, neprijatelja i progresa. Mnogo bi bolje bilo da ova igra nije prihvatila popularno „roguelike“ izvođenje, već bila obična pucačina, mnogo više toga bi bilo uspešno. Rekavši to, kada igra funkcioniše, onda to čini sjajno i strašno je zabavno pljačkati, praviti haos i planirati ekstrakciju sa svojim prijateljima. Ipak, da bi ste to uradili, potrebno je imati sa kim možete igrati. Igra koja je stalno ili na ovoj ili na onoj strani, koja bi bila mnogo bolja da je tim znao šta stvarno želi sa njom, će na žalost biti samo deo prolazne faze kod igrača. A oni koji su zaljubljenici u akcione filmove 80ih i 90ih će naći sjajnu zabavu, ma koliko se igra trudi da vam ne dozvoli to.
