Retko koja igra se može pohvaliti razvojnom paklu kakav je prošao Dead Island 2. To nekako ustvari ide uz ovu igru, zombiji, apokalipsa i katastrofalan put igre od početka developmenta pa sve do kraja.
Svih ovih godina, od sada daleke 2014. kada sam igru prvi put probao na Gamescom sajmu pa sve dok nisam dobio review code, mislio sam da je ovo tip naslova koji će umreti u najavama i trailerima. Preko Techlanda, Yagera sve do Dumbuster Studios, Dead Island 2 se šetao od jedog do drugog studija pokušavajući da nađe prave ljude da ga završe. I sada, šta mogu reći, posle toliko godina, čekanja, izlaska Dying Light 1 i 2 od starne originalnih developera Dead Island igre, napokon nam je stigao, nestvarno je samo to reći, Dead Island 2!
Nakon uspeha Left 4 Dead igre i renesanse zombie naslova, svi su pokušali da nađu savršenu formulu za zombie slasher. Retko ko je ponovio uspeh Left 4 Dead naslova, najviše zbog toga je što se većina fokusirala na to solo iskustvo, a ne na kooperativnu makljažu kao u L4D igama. Onda je došao Techland i ukombinovao nekoliko najpopularnijih trendova koji su kružili industrijom tada. Zombije, open world i kooperativnu igru. Iako jako janky igra, Dead Island je napravio ogroman uspeh u industriji, jednostavnim ali zaraznim gameplayem, odličnim svetom, dobrim likovima i solidnom pričom. Nakon toga, dobili smo jedan nastavak, Dead Island Riptide i jedan poprilično zanimljivu 2D side scrolling naslov, Dead Island Retro Revenge. Riptide je pokušao da unovči uspeh prvog dela, bolje rečeno, nekako je bio mali moneygrab, te se nije svideo igračima toliko kao original, dok je Retro Revenge bio zanimljiv eksperiment u kojem ste mogli da ubijete par desetina minuta vremena kada to poželite.
Premisa Dead Island igre je bila preživeti zombie apokalipsu na jednom od egzotičnih ostrva. Izolovani od sveta trudite se da preživite nešto što izgleda kao dobar vladin eksperiment na maloj populaciji. Dvojka u drugu ruku, prelazi na severnoamerički kontinent, bolje rečeno, prati scenario, šta bi bilo da se apokalipsa preseli tamo gde je nije lako izolovati. Upravo zbog toga, Dead Island nema „ostrvo“ u igri, moglo bi se reći da je „ostrvo“ u ovom delu figurativno deo Los Angelesa koji je odsečen od ostatka stveta, jer se, po svim likovima i naravno priči, zombie outbreak desio samo u ovom gradu u Americi, za sada.
Posle poprilično zanimljivog CGI uvoda, predstavljanje svih playable likova u igri, birate jednog od šest njih koji su uspeli da se ukrcaju na avion u pokušaju begstva iz ovog pakla. Svaki od njih ima svoje prednosti i mane, skillove i mogućnosti koje će vam biti ispisane na ekranu. Isto tako, svaki od njih pruža delimično drugačije iskustvo u toku igranja. Neki od likova će se fokusirati na izbegavanje neprijateljskih napada jer imaju veću agilnost, dok će drugi više biti u tank fazonu bez mnogo razmišljanja i kliktanja kako ne bi umrli jako brzo, jer njihov HP nadoknađuje manjka agilnosti. Dobra stvar u svemu ovome je, ukoliko igru budete igrali u kooperativnom modu, je to što možete napraviti poprilično dobru grupu zombie makljača koji će se međusobno ispunjavati. Ovakve mehanike su poprilično popularne u hero shooterima i drugim tipovima igara, tako da eksperimentisanje sa takozvanim „buildovima“ je nešto novo za Dead Island, ali funkcioniše jako lepo.
Iako je kec bio open world strukture, Dead Island 2 je linearnija igra. Nemate ogroman svet koji možete da istražujete kako vi poželite, već nekoliko mapa koje otključavate vašom progresijom. Na svakoj mapi imate nekoliko glavnih i sporednih misija koje možete da završavate. Dobar deo ovih „nivoa“ je jako linearnog tipa, gde ne možete toliko istraživati i gubiti se u njima, već morate pratiti poprilično striktnu liniju prelaženja nivoa. Upravo zbog toga, prvih par sati u igri nisu toliko, pa zabavni kao što sam očekivao da će biti. Najviše zbog toga što, pa, nadao sam se većoj slobodi, a ustvari sam bio poprilično ograničen na nekoliko uskih ulica i prečica. Taj dizajn može da malo obeshrabri one koji su očeivali malo drugačiji početak. Isto tako, tih par prvih nivoa je toliko usko i neinspirativno da sam se pitao kako je moguće igrati ovo u kooperativnom igranju, jer ne znam kako bi na nekim delovima nivoa stalo više od jednog lika. To je trenutak kada je moj entuzijazam za ovu igru počeo da pada, kada sam samo hteo da vidim šta će se desiti kasnije.
Linearni tip naracije ne mora da bude loša stvar, ali makar dok je ona koliko toliko inspirativna i da ne ograničava igrače. Na žalost, na početku ovde to nije slučaj jer baš radi suprotno od onoga šta sam ja lično očekivao. Sa druge strane, verujem da je razvojni tim mogao više da se foksusira na mehaniku same igre nego na progresiju u otvorenom svetu. Dobra stvar je što taj ne tako sjajni dizajn nivoa nestaje, ali tek nakon što pređete pola igre. Tada se ona otvara i dosta toga vam je dopušteno šta pre nije bilo. Nekako sam imao osećaj da prvih šest do osam sati su bili uvod, a onda nagli presek, trenutak kada se igra otvara i dopušta vam da igrate baš onako kako vi poželite.
Taj nedostatak otvorenijeg sveta igra nadoknađuje zagonetkama i slagalicama kako doći do nekog mesta, kako otključati vrata, kako otvoriti nešto. Na taj način nekako produbljuje gameplay i veštački produžava vreme koje bi proveli na nekim nivoima. Mehanike su zanimljive, ali su u trenucima jako česte, pogotovo kada pokušavate da rešite sve zadatke na određenoj lokaciji. Sa druge strane, ovo je makar okej stvar, jer vam na par trenutaka skreće misli sa poprilično restriktivnog dizajna i progresije koja je data igraču na početku.
Dobra stvar koja nadoknađuje ne tako sjajan dizajn su definitivno likovi u igri. Sve je obmotano crnim humorom u ovom naslovu i meni je lično savršeno leglo. Likovi koje susrećete su odlični, komični, izgubljeni, ali sa dobrom dozom ljudskosti u sebi, makar oni koji je još uvek imaju. Glasovna gluma je odlično odrađena i svaki lik koga susretnete deluje kao stvarna osoba, koliko pogubljena ili bila u zabludi oko svega šta se dešava. Svaki lik će imati nešto da vam kaže, dobaci i priča sa vama, a dijalozi su sjajni, tako da je preporuka da ih odslušate, ako ništa drugo, makar zbog onog komičnog dela u igri. Pored svega toga, moramo napomenuti da je cela igra nekako satira savremenog društva i pop kulture današnjice, što je još jedan plus kod bilo kog naslova, samo nekako savršeno paše kod ovog i priče o zombie apokalipsi i naravno, ludim navikama osoba današnjice.
Stvar koja u ovoj igri apsolutno sija je gameplay mehanika. Sve šta je bilo u kecu i drugim zombie slasherima je nadograeno na najvišem nivou. Posle toliko igara koje se bave istom tematikom, nekako je uvek izazov napraviti nešto originalno u nastavku. Seckanje zombija, okej, seckanje udova, isto okej, već viđeno, ali ono šta do sada niko nije uradio je sistematsko uništavanje tela zombija. U Dead Island 2, svaki udarac sa određenim oružjem, čini realistične povrede na zombijima. Tu ne mislim samo na seckanje udova, već sečenje i probijanje kože, mesa, unutrašnjih organa, apsolutno sve. Taj deo u igri je prosto fascinantan. Svi mi smo na neki način sadisti, volimo da mučimo ljude, okej makar virtuelno zar ne. Tamanjenje zombija je uvek bilo zajebano, ali u Dead Islandu je to na totalno drugačijem nivou nego do sada. Poveo sam sigurno sate seckajući i gledajući kako se određena oružja ponašaju, bolje rečeno, pratio šablon sečenja kože, pravljenja modrica, skidanja skalpova, rasipanje creva i tako dalje. Da, sve ovo bolesno zvuči, ali neverovatno koliko je pažnje posveđeno samo ovom segmentu igre. Segment zombie igara koji je oduvek nekako falio.
Upravo zbog ove nove mehanike, svaki udarac ima veći smisao, daje bolji feedback jer odmah vidite šta ste uradili protivniku, gde se valja fokusirati i tako dalje. Suvišno je napomenuti da sečenjem svakog uda zasebno možete ne samo onesposobiti zombije da vas napadne, nego vam to otvara nove mogućnosti „završavanja“ zombija. Preciznost napada je savršeno prevedena u sam gameplay, jer možete isplanirati napade, seckanje nogu kako bi onesposobili zombije ili ruku kako bi im onemogućili da napadate. That said, suvišno je napomenuti da je ceo gameplay fokus stavljen na melee borbu i nadogradnju oružja kao u prošlim igrama.
Nakon što pređete famuznu polovinu igre, dobićete oružja i da, jesu zabavna, najviše zbog toga što moete onesposobiti veliku grupu zombija na daljinu, čineći ih puzavcima praktično, ali ne pruža tu satisfakciju koju imate sa melee alatkama. U igri imate sve od malog noža do velikih Claymore mačeva, preko golf palica, satara, bodeža i tako dalje. Svako oružje je podeljeno po raritetu, a kako napredujete kroz igru nailazićete na kvalitetnije i bolje oružje. Svako od njih možete da nadograđujete modovima koje budete pronalazili na niovima, isto tako, ukoliko već na početku pronađete nešto šta vam se svidelo, možete da „matchujete“ level oružja sa vašim u toku igranja, naravno na uštrb novca i materijala koje budete sakupljali. Inventar je naravno organičen, tako da nećete moći nositi beskonačno oružja, već morate da ih menjate, rastavljate ili prodajete u toku igranja. Svako oružje ima istžljivost, ali čak i nju možete unaprediti ili naravno popraviti oružje na raznim Workbenchovima koje budete otkrivali na svakoj mapi.
Progresija lika po nivoima je poprilično jednostavna. Svaki level će automatski nadograditi lika koga ste izabrali sa većim HP-em i statsom. Ono na šta vi možete da utičete su perkovi koje otključavate i nalazite. Postoje pet klasa perkova iliti mogućnosti koje možete imati, i oni su urađeni po sistemu kartica. Kako napredujete kroz igru, moćićete da aktivirate više karata za određeni segment vašeg lika, recimo napad ili odbrana. Uvek ćete imati više karata od slotova gde ih možete ubaciti, tako da se sve svodi na najbolju kombinaciju onoga šta imate i naravno šta najviše pomaže vašem stilu igranja.
Dead Island 2 nije savršena igra, vidi se ta muka kroz koju je prošao razvojni tim svih ovih godina. Sve šta je uticalo na razvoj igre se može prepoznati kao mana u njoj. Mana je subjektivna stvar, ali neke od njih su poprilično očigledne u ovoj igri. Kada sve to stavimo po strani, Dead Island 2 je naslov koji je vredelo čekati. Odlična mehanika, zanimljivi likovi i prelep svet upakovan u ne tako dobar dizajn nivoa koji će možda odbiti neke igrače na početku. Ono šta ja mogu reći jeste „izdrži kralju!“ makar prvih par sati kada mehanika više nije dovoljna da nosi loš dizajn, sve dok ne dođete do nivoa gde kreativnost Dambuster studija počinje da sija, kao što je trebala od samog početka.
Ako želite biti u toku s najnovijim sadržajem, zapratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našem Discord serveru.
