Svako od nas, makar malo voli čudne igre. Ne zbog nemam pojma kog razloga, već zbog činjenice da se retko ko usudi izbaciti nešto čudno, drugačije, eksperimentalno u odnosu na sve što danas viđamo. Retko ko, bolje rečeno, niko. Kada sam video najavu za Indika igru, sama premisa je bila čudna. Vi ste opatica, deo manastira dok ni sama ne zna šta želi u životu. Mlada, lepa, tamo je gde ne pripada, a to zna i narator cele ove igre, koji aktivno učestvuje u kratkom ali bizarnom Indikinom putovanju. Upravo zbog same premise, priče, naracije, Indika je delovala kao takozvani sleeper hit, naslov koji bi mnoge oborio sa nogu, ali koji na žalost, to ne može da uradi, jer će se izgubiti u moru drugih „popularnijih“ prežvakanih tematskih igara. Što se na žalost, i dešava.
Igra se odvija u Rusiji početkom 19. veka. Indika se tretira kao izopštenik u svom manastiru i, iz nekog razloga, redovno je ismeva sam glas Satane. Priča ne ulazi u to kako je ova bogohulna veza počela, i to je u redu. Đavo je više narativni uređaj; simbol Indikine želje da bude dobra osoba, suprotstavljen njenom rastućem skepticizmu i pragmatizmu u rigidnim crkvenim pogledima na moral i greh. Ovaj sukob kulminira kada se Indika nađe u neobičnom partnerstvu sa Iljom, pobeglim zatvorenikom sa svojim jakim religijskim uverenjima.
Pored toga što je igra bizarna na svoj način, druga stvar je da je igra tonalno malo čudna: pojavljuju se “kvestovi” u pikselizovanom tekstu, pozadinska muzika je neka čudna melodija koja zvuči kao da je iz arkadne igre i postoje poeni za sakupljanje koje sama igra opisuje kao “besmislene”. Možete se nivoisati da otključate čvorove poput +3 srama koji obećavaju da će pomnožiti buduće poene. Većinu ovih se dobija sakupljanjem kolekcionarskih predmeta ili obavljanjem nekoliko banalnih zadataka. U suštini, nivoišete svoju vernost radeći gluposti, otprilike kao što se nivoišemo u igrama mukotrpnim radom. A ipak, evo me, savesno sakupljam kolekcionarske predmete bez obzira na sve.
Ipak, Indika ima tračak nade kada joj je uručeno pismo i rečeno da ga dostavi u udaljeni manastir. To je šansa za bekstvo i zastrašujući izgled, jer je ova igra postavljena u alternativnoj verziji Rusije iz 19. veka, i stvari su, iskreno, malo sumorne. Ovo je jadno mesto gde su ljudi prljavi i hladni, gde su svuda naokolo srušene kuće u provalije ili su postavljene na ivici ruševina i izgledaju kao da će se srušiti svakog trenutka.
Indika je raznovrsna kombinacija istraživanja iz prvog i trećeg lica, rešavanja zagonetki, akcionih sekvenci, čisto simboličkog RPG-sličnog sistema bodovanja i retro stilizovanih mini-igara. Od prvih trenutaka sedeo sam zanesen u stolici posmatrajući kako se priča odvija. Toliko sam bio unesen u ovu igru; čak i nakon što sam prestao da igram na neko vreme, moje misli su se neprestano vraćale na nju. Ne završava se skoro tako snažno kao što počinje, ali ono što je između je čudna ali zanimljiva analiza borbe sa sopstvenim uverenjima na način koji je namerno malo neprijatan, ali sve moćniji zbog toga.
Isprva sam očekivao potpuno realističan trodimenzionalni svet kakav sam video u trejleru i na snimcima ekrana. Zamislite moje iznenađenje kada sam se suočio sa pikselizovanim menijem, a zatim sa piksel art mini-igrom padajuće časne sestre. Morao sam da je pomeram u stranu kako bih sakupio broj dragulja koji su vremenom postajali sve veći, dok je nije progutao planetarno veliki koji ju je konačno probudio u očekivanom CGI stilu usred nekog religijskog obreda.
Sve u igri, od čudnih ljudi koje srećete do neobičnih uglova kamere do njene divlje uvodne sekvence koju neću pokvariti, daje igri snažnu dozu apsurdnosti koja nekako funkcioniše. Indika ponekad deluje kao crna komedija, i možda je to namera. Igra se za veliki uspeh, i ta divna smelost je kombinovana sa dirljivim komentarom o borbi održavanja nepokolebljive vere u surovom, nepravednom svetu. Indikino angažovano i, ponekad, emotivno lično putovanje samootkrivanja povuklo me je do snažnog zaključka koji, kao i skoro sve ostalo, ostavlja interpretaciju igraču.
Kako napredujete, svet će početi da predstavlja neke nadrealne elemente. U jednom trenutku ćete ući u fabriku ribe gde ćete iznenada proći pored reda prevelikih primeraka; u drugom ćete se naći kako ulazite i izlazite iz pećnice u neprekidnoj petlji, samo što se soba okreće na svoju stranu u nekoj vrsti nemoguće M.C. Escher perspektive. Na još jednoj lokaciji ugledaćete ogromnu životinju koja spava s druge strane ograde, glava joj je skrivena ali izgleda kao veliki beli vuk. Ovi čudni elementi nisu objašnjeni, pa vas kao igrača ostavljaju da se pitate o prirodi stvarnosti igre.
Prateći saundtrek je teško opisati. Baš kao što grafika često menja stil, tako se i muzička podloga menja žanrove. U samostanu ćete čuti čudnu, narodnu muziku van tonaliteta sa modernim ritmom. Dalje staze sadrže muzičke zvučne efekte sintisajzera iz 80-ih, kao kada dirke klavijature imitiraju flautu. Kada se pojave ti piksel art mini-igra flashbackovi, primetićete da se muzika ponovo promenila u više elektronski, Mario-sličan stil. Kao i sa svojom igračkom mehanikom, saundtrek INDIKE deluje kao da je svuda oko nas, ali mi nikada nije delovao neprimereno.
Na kraju, toliko bih mogao da pričam o igri koja me je fascinirala, slobodno mogu da kažem, kao ni jedna do sada. Toliko nisam želeo da prestanem da igram, da sam je prešao u dva sedenja, ako računamo prvo od nekih 20tak minuta, jer igra strašno sporo počinje, samo da bi pokazala besmislenost zadataka koje Indika mora da završava, kao i besmislenost nekih stvari u drugim igrama. Indika ima duboku, satiričnu poruku i uvrnutu naraciju, ali u svakom minutu, svake sekunde oduševljava.