Survival horror iz trećeg lica je u periodu poprilično lepe renesanse ovih godina. Sa Resident Evil remakeovima smo dobili povrdu da ovaj žanr može biti poprilično dobar na tržištu.
Naravno sve ovo pričamo jer igre ovog tipa su bile u nekoj vrsti hiatusa proteklih 10tak godina. Najveći procvat su imale u periodu Xbox 360 i PlayStation konzola, kao i naravno nezaboravi Resident Evil 4 sa PS2 i GameCube. Ipak, publika je priželjkivala nešto šta će ih oboriti sa nogu, pogotovu sa dolaskom novih konzola. Dead Space je bio linija preseka kada je u pitanju atmosfera, gameplay pa čak i priča donekle i od tada niko nije uspeo da uhvati taj savršeni trenutak akcione horor atmosfere u svemiru iz trećeg lica. Naravno, tu je bio Alien: Isolation i još par naslova, ali tu je nedostajala dublja interakcija sa protivnicima.
Glen Schofield dizajner prvih Dead Space igara je oduvek hteo da se vrati ovom sablasnom podžanru još od neslavnog završetka njegove prve franšize. Do pre par godina, EA nije imao nameru da se vrati ovom zaboravljenom serijalu, te je on odlučio da stvori svoj tim, Stiking Distance i radi na igri koja bi bila, pa na neki način pravi duhovni nastavak Dead Space naslova. Od prve najave, svima je bilo jasno da mehanički ovo izgleda kao pravi naslednik Dead Space naslova, a da ne pominjemo atmosferu.
Tema mrtvog Jupiterovog meseca Calisto je bila odlična podloga za u najavi savršenu horor survival igru. Naravno Glen je uspeo da pored sebe prikupi i odličan talenat iz Holivuda koji bi mu pomogao u što boljoj realizaciji glume, pokreta kao i glasova u igri. Na prvi pogled, sve je bilo savršeno. Mračna atmosfera mrtve planete, tajnovita priča o plaćenicima koji nose dragoceni nepoznati teret na njemu kao i spin na horor kreature koje su se pojavile na njemu usled nesreće sa samog starta igre. Josh Duhamel glumi glavnog protagonistu u ovoj igri iliti Jakob Lee. Od poznatih glumaca tu je još i Karen Fukuhama kao i Sam Witwer koji je nekako postao standardni deo svake druge igre u industriji, naravno nakon Star Wars The Force Unleashed naslova.
Da bi ovo bila igra koja bi promenila granice, nije bio potreban samo kast dobrih glumaca, odlične animacije i blizu savršena glasovna gluma. Mnogo toga je trebalo da se poklopi da bi The Callisto Protocol postao pravi naslednik Dead Space igara. Najveći izazov je bio u kreiranju atmosfere i tog napetog osećaja koji je prisutan kod igrača svakog minuta igranja. Na početku sve to postaje nekako, upitno, uzevši u obzir da se ovde ne priča o napuštenom svemirskom brodu kao u Dead Space igri već o jednoj celoj planeti, sa samim početkom u ozloglašenom zatvoru gde se glavni protagonista posle nesreće na početku našao.
Ipak, atmosfera nije samo do mesta dešavanja, već i dizajna nivoa, mogućnost grafičkih dizajnera da naprave okruženje koje vam ledi krv u žilama, ili vas makar drži na ivici pucanja u toku igranja. Na svu sreću Striking Distance je odradio odličan posao. The Callisto Protocol, iako rađen u sada već „zastarelom“ Unreal Engine 4, izgleda prosto femonemalno! Sigurno jedna od igara sa najboljom grafikom poslednjih par godina. Ipak grafika nije sve. Da bi cela atmosfera bila po ukusu ljubitelja horora tu mora postojati dobra pozadinska muzika koja bi pratila akciju svakog trenutka i naravno efekti koji su nekako suptilni, a ipak konstantno prisutni dok vam „kljucaju“ po ušima dok pokušavate istraživati sablasno mračne hodnike kako bi našli izlaz iz trenutnog nivoa. Muzika prati apsolutno svaki korak igrača, čak i kada bi isključili zvučne efekte u igri kao i glasnovnu glumu, videli bi kako se ona prilagođava, kako najavljuje i kako se razvija sa dešavanjima na ekranu. Ta grafičko-zvučna simbioza u ovoj igri je jednostavno, savršeno odrađena.
Dizajn nivoa je poprilično linearan, što je pravo osveženje danas. Svaka igra se trudi da ima što više stvari koju možete završavati na nekoj ogromnoj open-world mapi. Ovde je sve poprilično jednostavno. Koridori, malo šire prostorije kao i puno stepenica, tajnih prolaza i svega ostalog. Sve šta bi vas što više načinilo klaustrofobičnim dok igrate ovu igru, šta bi vam nabilo taj neprijatni osećaj dok ne znate šta će vas naći iza sledećeg ugla. Dobra stvar u svemu ovome je to što u igri ne postoje markeri gde je potrebno da odete. Vi jednostavno imate zadatak, ali pametni linearni dizajn vas navodi do određenog mesta do koga ćete doći. Nekada je potrebno da se napregnete kako bi videli neki majušni prolaz na zidu ili ispod nečega, ali to je ceo žar ovakvih igara. Osvetljenje u igri je savršeno i daje celom ovom istraživanju poseban šmek jer nekada vam neće biti sve jedno da zakoračite u mračni ugao kako bi saznali da li se baš tu nalazi prolaz do sledećeg nivoa.
Gameplay u igri na početku sija, takoreći šljašti svima u očima, što po tome što je jednostavno drugačiji nego u drugim igrama, toliko i po tome što je jednostavno težak za početnike. Dobra stvar u svemu tome je što se igra već na početku dosta trudi da vam objasni kako sve funkcioniše. Tu je običan melee napad i dodge mehanika koja se jednostavno aktivira preko analogne palice ili wasd tastera na tastaturi. Na vama je samo da, pa pogodite tajming svega ovoga. Igra ne telegrafiše napade neprijatelja kako je to slučaj u nekim naslovima, kao npr Soulslike igrama. Upravo zbog toga u igri ima malo prostora za greške.
Kada se naviknete na ovu, nekako čudnu, ali ipak osvežavajuću mehaniku, sve će nekako kliknuti, do određenog trenutka o kojem ćemo pričati malo kasnije. U igri postoje i takozvani telekinesis modul koji će vam pomoći da uništavate protivnike bacajući ih na brutalni okoliš određenih nivoa, ali kao i sve u ovom naslovu, to je isto ograničeno ajtemima koje morate sakupljati u toku nivoa. Health system je totalno old school, dakle ovde ne postoji regeneracija kao u modernim naslovima. Kada vam protivnik nanese štetu, potrebno je naći Health na nivoima ili možda kod mrtvih protivnika. Ovo je još jedna stvar koja zahteva detaljni mikromenadžment. U svakom trenutku je bitno da vam je health na visokom nivou, ali isto tako, potrebno je da ocenite da li sledeći susret sa neprijateljima možete preživeti ili je potrebno da iskoristite injekciju zdravlja koju ćete, na nekim nivoima, jako teško naći sledeći put.
Igra nema klasičan HUD sistem, već je sve odrađeno iz perspektive glavnog junaka baš kao i u Dead Space igri. Time je postignuta veća imerzija, ali isto tako, zakomplikovano preživljavanje u poprilično tesnim i napetim situacijama. Kako napredujete kroz igru, tako ćete nalaziti vatrena oružja. U igri postoji modifikator oružja gde ih možete nadograditi kreditima koje sakupljate kroz nivoe. Te nadogradnje mogu biti ili jači napad, fleksibilnost pokreta, kontrola što više neprijatelja od jednom i tako dalje. Zanimljiva stvar kod vatrenih oružja je to da municije nikada dovoljno, što vas tera da taktički „raspoređujete“ svoje metke tamo gde su najpotrebniji. Isto tako, ni krediti nisu baš na dohvat ruke, što tera igrača da istražuje nivoe što je više moguće. Kao što smo već napomenuli, dizajn nivoa je poprilično linearan, ali sa druge strane, postoje dosta „slepih koridora“ koji imaju prekopotrebne sirovine za napredak kroz igru.
U igri postoji upitan dizajn jedne stavke, a to je sam invertar. Poprilično je limitiran i da, razumemo da je to zbog podizanja napetosti u igri, ali je nekada totalno besmislen uzevši u obzir sve potrebštine koje su vam potrebne kako bi preživeli određene trenutke. Takozvani replikatori gde možete rastaviti nepotrebne ajteme za kredit nisu tako dobro raspoređeni kroz nivoe. Oni su vam prekopotrebni kako bi došli do kredita kojima nadograđujete opremu, tako da u određenim trenucima moraćete da se odvojite od ajtema koji su vam potrebni kako bi imali više mesta za health ili municiju koju još teže nalazite. Da, sistem koji je poprilično surov, kako za hardkor a još više za kežual igrače.
Problem kod borbenog sistema nije osnovna mehanika ili animacije. Već u samom dizajnu njegovog izvođenja. Na početku vam igra „dodeljuje“ jednog ili eventualno dva protivnika u jednom trenutku. U takvom ritmu da vam dolaze praktično jedan po jedan. Kako napredujete kroz igru, ovo se menja i tada često bivate u situaciji kada je potrebno da se borite sa tri, četiri ili više protivnika od jednom, naravno različitih vrsta, tj klasa.
Tada ceo borbeni dizajn počinje takoreći da puca. Nemoguće je snepovati sa jednog na drugog protivnika, a kada se okupe oko vas, jako često ne čekaju svoj red, kao što je to slučaj u recimo Batman Arkham ili Assassin’s Creed igrama. Kada uzmemo u obzir činjenicu da je neprijatelju dovoljno nekoliko udaraca da vas ubije, smrt brzo postaje realnost i onda vas igra vraća na poslednji checkpoint. Tu naravno postoje „crowd control“ napadi koje možete otključavati, ali činjenica je da je ovo loše odrađeno. Toliko loše da na kasnijim nivoima sve ovo može dovesti do poprilično brze frustracije. U međuvremenu na internetu su korisnici počeli da izbacuju svoje taktike protiv određenih protivnika, baš zbog ovakvog borbenog sistema. Najbolje rečeno, nije „ispeglan“ dovoljno, a pošto postoji nezaobilazno upoređivanje sa Dead Space igrom, moramo naglasiti da je to jako bolje odrađeno u naslovu koji je star, sada već, petnaestak godina.
Sa jedne strane, jasno nam je da je Glen Schofield želeo da stvori što napetiju situaciju u ovoj igri, ali sigurni smo da su tu postojali drugi načini da se to učini.
The Callisto Protocol je igra sa odličnom, napetom atmosferom, sa gamepayem koji je drugačiji i u treucima prosto sija na svakom koraku, ali često ume da vas zakoči i demorališe kada se najmanje nadate. Grafika, animacije, glasovna gluma i apsolutno sve šta dolazi u tom paketu je na najvišem mogućem nivou, ali zbog te nerazrađene mehanike nam je nekako ostavio slatko gorak ukus u ustima nakon igranja. Ovo je odličan prvi pokušaj za Stiking Distance tim, i verujemo da će, nadamo se, njihov sledeći naslov biti bolji u svakom mogućem smislu, time da će ovo služiti kao dobra lekcija šta prolazi a šta ne kod igrača.
