Ne znam da li je do mene i to što sam nov u VR svetu ili sam Meta Quest 3 uređaj dobio u savršenom trenutku, kada izlaze sjajne igre, ali svaka koju sam igrao poslednjih meseci me je oduševila na drugačiji način. Za The Burst nisam znao sve do UploadVR Showcasea od pre nekoliko meseci, ali kada sam video igru, znao sam da je moram igrati. U igri je ukombinovano sve ono šta do sada u VR igrama nisam probao – brza akcija, sjajno napucavanje, visok nivo adrenalina i potreba za agilnošću. Sve je to šta volim ali nisam znao kako će se to preneti u VR okruženje, a onda pre neke dve nedelje sam dobio igru od GoRapid Studios za Meta Quest 3 and oh boy, kako sam sjajno vreme proveo igrajući ovaj naslov!
Daleka budućnost. Teritorije dubokog svemira Ujedinjene Koalicije Zemlje. Kaznena kolonija planeta zvana Damag — dom za najopasnije osuđenike, koji su ostavljeni da služe svoju kaznu i obezbede Ujedinjenoj Koaliciji Zemlje jedinstvene strateške resurse.
Osuđenici robuju pod ekstremnim planetarnim uslovima koji postavljaju jednostavno, ali okrutno pravilo — iskopavaj resurse, šalji ih preko svemirskih mostova u zamenu za hranu i zalihe ili umri pokušavajući. Međutim, čak i tako dobro uhodan sistem može biti uništen iznutra.
Preuzimaš ulogu bivšeg poručnika pod kodnim imenom Hornet, koji se suočava sa ogromnom postapokaliptičnom pustinjom tražeći svoju dodeljenu metu, jednog od vođa bande – Utopiju.
U svakoj igri u VR-u, koju sam igrao do sada, sam pokušao da trčim tako što pomeram ruke. Kliktanje analoga mi je uvek bio problem, nezgodno je, nije toliko precizno uzevši u obzir da ćete uvek “zakačiti” neki pravac tako da retko kada možete trčati “pravo” pogotovo kada kontrole držite “na slepo” u VR-u. The Burst je bukvalno moja prva igra u kojoj sam mogao da trčim tako što mašem rukama, lakše je + dodatna vežba, šta ćete više od toga! Na početku kada sam upao u igru mi nije bilo jasno zašto nema dugme za sprint, pomislio sam, nije valjda da do kraja igre ću igrati hodajući, a onda malo kasnije u tutorialu mi je rečeno da samo treba da mašem rukama kao u stvarnosti. Sjajan je osećaj trčati tako, još bolja stvar je to da što brže pomerate ruke, to brže trčite. Hvatate zalet za skok, za duži slajd i tako dalje.
Mada, to nije jedina mehanika koja mi se svidela. Svaki sukob sa neprijateljima predstavlja izazov za sebe. Na tom delu nivoa imaćete delove koje ćete moći da koristite u vašu korist, kao što su kranovi preko kojih možete da se boostujete u vazduhu ili da iskoristite kako bi poleteli, ne bukvalno ali kako bi skočili preko velikih prepreka ili eto u slučaju napucavanja sa neprijateljima, kao taktički izbor da im skočite na glavu ili iznenadite ih upadom sa visine. Pored toga, na tim delovima nivoa ima pregršt stvari sa kojima moežte da interaktujete. Možete da svojim Spiderman mehanizmima bacite burad na neprijatelje, da ih povučete, oduzmete municiju za oružje koje trenutno koriste, čak izvučete oružje iz ruku. Igra otvara toliko prostora za igrača da bude kreativan da je to neverovatno. Na primer, možete oduzeti oružje neprijatelju, zatrčati se, slajdovati, udariti rukom u nogu i onda sasuti par metaka kako se ne bi podigao.
Određeni okršaji mogu da se igraju u stealth fazonu, ali samo na početku, bolje rečeno, najčešće samo sa prvim protivnikom, nakon toga nastaje haos, a vi morate da iskoristite sve što je oko vas kako bi ih porazili. Dobra stvar je to što neprijatelji nisu baš toliko inteligentni. Nekada će stajati i neće vas primetiti dok baš ne budete ispred njih. Zašto kažem da je to dobra stvar? Zato što možete da radite u tim trenucima aposlutno šta želite. Naravno ovo ne važi za apsolutno sve neprijatelje koje susrećete u igri, pogotovo ne za one koji imaju snajpere i motre svaki ugao ispred vas. Tada morate da bude agilni, brzi i kreativni. Kada smo kod mehanike, čak i skok nije jednostavni pritisak dugmeta, već morate da napravite pokret rukama kako bi se „odbacili“ nešto kao u stvarnosti, ako hoćete dalje da skočite. Sjajne mehanike koje su me oduševile i koje su totalno promenile način igranja u ovoj igri.
Iako sve ovo doprinosti imerziji u igri i još boljem uživanju, naravno da možete da se borite sa neprijateljima kao u drugim igrama. Stanete iza zaklona, izađete, napucavate se malo, sačekate ostale i tako to. Ali s obzirom da vam igra nudi toliko mnogo opcija kako možete da ih porazite, bukvalno bi bila šteta igrati igru statično. Ah da, jesam li pomenuo i wallrunning? Da, ima i toga, i osećaj je sjajan! Zanimljivo da ni u jednom trenutku nisam osetio mučninu dok sam igrao ovaj naslov, iako je pun skakutanja, trčanja po zidu, visokih lansiranja u vazduh i hvatanja šipaka kako ne bi pali, bukvalno ima u svemu. Okej, jednom sam mogao da padnem na krevet dok sam baš to radio, skakao sa platforme na platformu, pokušavajući da dohvatim šipku iznad mene kako bi skratio put, i malo me je igra ponela kada sam promašio rukohvat i srozao se sa visine.
Što se tiče samog napucavanja, pomislio sam da ovde igra neće sijati, jer se radi o brzom naslovu, gde nemate baš previše vremena da nišanite i merite svaki pucanj. Hvala bogu pa nisam bio u pravu. Cela borbena mehanika sa oružjem je napravljena tako da bude jednostavno zabavna. Moraćete malo da nišanite, da se priviknete kako se oružja ponašaju, sa druge strane, veća, jača oružja imaju dovoljni recoil u nekim trenucima, ali igra vas nikada ne forsira da nišanite sa ramena ili da gubite dragocene sekunde na hirurški preciznim hicima. Bolje rečeno, oružja jednostavno nisu toliko precizna, ali sa razlogom. Skoro sva oružja koja ćete naći u igri su improvizacija svih ljudi koji su ostali na ovoj planeti nakon velikog rata. Nešto kao u Borderlandsu ili eto Mad Maxu, možda i najveće inspiracije što se tiče celog sveta za ovaj naslov. Rekavši to, svako oružje sjajno izgleda, ponaša se jedinstveno i pucanje iz njega je stvarno zadovoljavajuće. Jedini problem je to što u svakom trenutku možete da nosite maksimalno tri oružja. Jedan sa leve strane ispod ramena u futroli, a to je pištolj sa kojim krećete i koji ima neograničeno šaržera, onda jedno oružje možete staviti na levom a drugo na desnom ramenu. Municija je zakačena oko pojasa kao u većini pucačina iz prvog lica u VR-u, tako da vam je sve na dohvat ruke. U igri postoji health regeneration sistem i to je totalno okej izbor uzevši u obzir da se radi o stvarno brzom naslovu, tako da i da postoji, ne bi imali vremena da tražite flastere, health ajteme i tako dalje.
Svet u kome se dešava igra izgleda stvarno ogromno. Između misija ćete moći da se vozikate improvizacijom trotočkaša koji ćete imati od početka. Ovo su odlični trenuci da razgledate ovu pustu planetu koja u trenucima izgleda stvarno impresivno, nebitno što je u igri zastupljen poprilično jednostavan polygon dizajn, koji savršeno funkcioniše u ovom naslovu. Još jedna stvar u ovom svetu koja me je prijatno iznenadila je dinamični oblaci na nebu, koji se kreću u realnom vremenu. Ništa od ovoga nije super visoke rezolucije i ultra detaljno, ali igra ima svoj šmek koji fantastično paše kako za priču, tako i za akciju i celokupan svet u kome se ona dešava.
Kada smo kod sveta, igra vas ne vodi za ruku, jeste da skoro uvek imate jedan put koji morate pratiti dok ne dođete do dela sa okršajem ili gde misiju završavate, ali ovde ne posoje žute trake i farbe koje će vam pokazivati gde treba da idete. Glavni lik će sa vremena na vreme iskometnarisati da tu može da se popne ili može da preskoči, ali na vama je da pronađete pravi put. GoRapid Studios je dao popriličnu slobodu igračima da priđu nivoima kako oni to žele. Ne postoji jedan pravi put dok se krećete ka vašem cilju, već je na vama da se snađete pentranjem, trčkaranjem, wallruningom i tako dalje. Iskreno, poprilično me je oduševila celokupna interaktivnost, kako sa svim stvarima koje možete pokupiti, dodirnuti, uzeti, tako i sa elementima na nivoima koje možete koristiti kako bi došli do određenog mesta.
Čim sam video prvu najavu za igru, znao sam da će biti sjajna, ali nisam očekivao da me ovoliko oduševi nekim mehanikama koje eto, makar ja do sada nisam video u ovakvom tipu VR igara. Susreo sam se sa par bagova i delova gde sam recimo propao kroz teksturu, ali to se desilo jednom, dva puta u najgorem slučaju. Pored toga, sve je bio smooth sailing od početka do kraja. Upravo zbog toga, ta konzistentnost kvaliteta svega šta je u igri i zanimljiva gameplay mehanika me je uvukla u ovaj sjajni svet The Burst naslova. Još jedna zanimljiva stvar je to što mi je rečeno da će mi za igru biti potrebno oko 5h kako bih je prešao. Ja sam se „zadržao“ u njoj sigurno 7 ako ne i više. Ma koliko u trenucima prazno delovao, svet me je zaintrigirao, kao i svi gameplay elementi koji su sjajno ukombinovani. Možda je tutorial, koji traje sigurno nekih 40tak minuta, malo sporiji, ali kada igra stvarno krene, onda je krenula.
Igra je povukla inspiraciju od dosta flat naslova, kao što sam već napomenuo Borderlands, Mad Max, u trenucima me je podsetilo i na Ghostrunner bez one hit death mehanike i Titanfall, a sve to treba da kaže da ako volite brzu akciju, The Burst je definitivno naslov za vas. Siguran sam da brzina neće prijati svakome, ali ko je „otporan“ u VR-u na nešto ovako, definitivno must have naslov.
